Etički kodeks i kodeks komepentencije

• Bezuslovno poštovanje čovečijegživota.
• Očuvanje zdravlja čoveka kao osnovnog ljudskog prava.
• Isceljivanje obolelih u okviru sopstvene kompetencije.
• Poštovanje I ljudskog integriteta I dostojanstva pacijenta.

• Prikazivanje znanja i veština  pred sebi ravnima.
• Neobjavljivanje nedovoljno proverenih rezultata svojih istraživanja.
• Neisticanje  svoga rada i svoje ličnosti
• Obavljanje posla savesno, požrtvovano i humano.
• Spoljašnji izgled i privatni život da ne umanjuju dostojanstvo praktičara/terapeuta.

• Pružanje stručne pomoći bezobzira na rasu, pol, narodnost, versko ubeđenje, politička uverenja, društven i i ekonomski položaj i svoj lični odnos premačoveku i njegovoj porodici.

• Izgradnja profesionalnog odnosa sa svakim pacijentom.
• Izbegavnje reklamne kampanje iz oblasti Su Jok terapije, koje su usmerene direktno ka pacijentu kao potrošaču. Sadržaj reklame treba da bude umeren, tako da ostavljaju utisak na javnost da usluge iz domena Su Jok terapije nisu obični komercijalni načini lečenja, već da praktičar odgovorno daje uputstva i savete o terapiji, poboljšanju i očuvanju zdravlja.Sadržaja  ne treba da dovodi struku na loš glas.
• Praktičar/terapeut,u granicama svoje stručne osposobljenosti, komunicira sa medijima u cilju pružanja objektivnih i verodostojnih informacija i snosi odgovornost za javne nastupe.
• Neobjavljivanje nedovoljno proverenih  rezultata svojih  istraživanja pred nestručnom javnošću
• Čuvanje profesionalne tajne.

• Poštovanje znanja, dostojanstva i stručnosti svakog praktičara, bezobzira na kom je radnom mestu.
• Stalno stručno usavršavanje.
• prenošenje stečenog znanja  na  svoje saradnike.
• Saradnja sa kolegama i drugim zdravstvenim radnicima u cilju postizanja maksimalnih rezultata u pružanju zdravstvene zaštite.

PRIZNAVANJE GRANICA KOMPETENCIJE uključuje:

• Obaveštenost o nacionalnim zakonima i propisima za obavljanje prakse.
• Svesnost ograničenja sopstvene profesionalne kompetencije na osnovu sopstvene edukacije i kliničkog iskustva.
• Prepoznavanje potrebe/neophodnosti upućivanja drugom praktičaru/terapeutu usled ograničenja sopstvenog znanja, veštine i iskustva.
• Spremnost da se konsultuje sa kolegama oko odgovarajućeg rešenja uz pristanak pacijenta.
• Obaveza upoznavanja pacijenta sa drugim mogućnostima isceljivanja, što pruža pacijentu mogućnost  izbora po sopstvenoj slobodnoj volji..
• Pridržavanje odredbe da praktičari, koji nemaju medicinsko obrazovanje, nisu kvalifikovani:
• da daju dijagnoze;
• da sprovode procedure koje zahtevaju medicinsko obrazovanje.
• Saopštavanje dijagnoze i prognoze, pogotovu ako su nepovoljne, čini samo ovlašćeni lekar, uzuvažavanje svih mogućih posledica po pacijenta.